Biografija

Rođen je 3. marta 1974. godine u Zenici. Detinjstvo je proveo u obližnjem selu Drivuša, sa ocem Milenkom, majkom Mitrom i sestrama Milijanom i Milkom.

Ponikao je u srpskoj porodici (otac sa Žabljaka, majka iz Drivuše), tako da nije imao dilemu oko toga čiji će nacionalni dres da obuče (o tome ćemo u daljem tekstu). Od malena ga je privlačila lopta, a najsrećniji je bio onda kada mu je otac iz Nemačke doneo kopačke, koje tada u njegovom selu niko nije imao. Odlučio je da trenira fudbal i već tada bio svestan da će se u životu morati određi mnogih stvari i uložiti mnogo truda ne bi li uspeo. Prošao je sve mlađe kategorije Čelika iz Zenice, ali je zbog rata morao na kratko prekinuti sa fudbalom.

U jeku ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini 1992. godine, Mladen na inicijativu porodice dolazi u Čoku (mesto kod Sente), gde mu je živela sestra Milijana sa porodicom. Iako je bio odličan đak u osnovnoj školi, završava ugostiteljstvo. Uporedo se bavio fudbalom i nosio dres Superligaša iz Sente. Posle svega godinu dana provedenih u Senti, pik na njega baca tadašnji Prvoligaš iz Kikinde. Na inicijativu tadašnjeg sportskog direktora Milanka Čanka, Krle potpisuje za Kikindu i naredne 3 sezone brani boje tog kluba. Na pravi način iskoristio je ukazano poverenje i odigrao niz odličnih utakmica, što je bilo dovoljno da interesovanje za njega pokaže beogradska Crvena zvezda.

Crveno-beli su bili spremni na sve, samo da ga dovedu u svoje redove. Ali, takva informacija vrlo brzo stiže do tadašnjeg sportskog direktora Partizana, Nenada Bjekovića. Popularni Bjeka nije čekao ni malo. Vrlo brzo se dogovorio sa čelnim ljudima Kikinde i ostvario san Mladenu, da svoju karijeru ipak nastavi u klubu za koji navija od detinjstva. Vredi napomenuti i da mu je otac Milenko vatreni navijači Partizana i upravo mu je on prenosio ljubav ka crno-beloj boji.

Mladen te 1995. godine u Partizan ne stiže kao pojačanje, nego kao igrač na kojeg se računa u budućnosti. Dugo je nastupao za rezervni tim beogradskih crno-belih, Teleoptik, i svojim partijama terao rukovodioce kluba da mu što pre daju šansu u prvoj ekipi. U međuvremenu osniva porodicu i stupa u brak sa suprugom Ljubicom, sa kojom vrlo brzo dobija prvo dete, ćerku Svetlanu. To veče bio je u karantinu, jer ga je očekivao duel sa Zemunom. Nije ni pomišljao da od tadašnjeg trenera Ljubiše Tumbakovića zatraži dva sata slobodno, jer je po njegovim rečima još uvek bio „klinac“.

Svaku ukazanu priliku na terenu iskoristio je na pravi način. Vremenom je sticao neophodno iskustvo i postajao stameni defanzivac. Zbog svoje visine i odličnog skoka pretio je protivnica posle svakog prekida. Tako je u 84 odigrane utakmice postigao 7 golova, što je bilo dovoljno da 2000. godine svoje redove njime pojača Bundesligaš, Werder iz Bremena.

Od samog dolaska u redove Werdera počeo je da igra, ali sada u znatno težoj konkurenciji od one koju je imao u Partizanu. Ubrzo mama Ljubica rađa još jedno čeljade, ćerku Elenu, koja se rodila na dan utakmice sa reprezentacijom Welsa. Iako se očekivalo da Krle tu noć provede uz suprugu, on je odlučio da odigra utakmicu za tadašnju reprezentaciju Jugoslavije i time je po ko zna koji put pokazao kakva je ličnost. Pružio je sjajnu partiju i bio jedan od najboljih aktera meča. Dan posle toga u svim domaćim i nemačkim medijima stajali su naslovi: „Mladen i Elena srušili Velšane“.

Posle samo dve sezone provede u Werderu, bio je nadomak prelaska u redove „tobdžija“, tačnije londonskog Arsenala. Međutim, tadašnji njegov menadžer nije odradio posao kako se očekivalo, tako da su pregovori propali, a prelazak u Arsenal ostao samo san. Ko zna kako bi se njegova karijera odvijala da se preselio na Ostrvo. Nastupao bi u Premier ligi, koja bi mu možda i više godila od Bundeslige. Ali, šta je bilo, bilo je...

U poslednjoj sezoni u dresu Werdera doživeo je praktično vrhunac svoje karijere. U štoperskom paru sa Maratom Izmailom napravio je izvanredne rezultate. Werder je 2004. godine postao šampion Nemačke, kao i pobednik DFB Pokala, tamošnjeg nacionalnog Kupa. Posle te sezone u svoje redove ga dovodi Schalke 04, klub koji je gajio najveće ambicije narednih godina. Međutim, nije se Krle okitio novom šampionskom titulom, ali je sa „nebesko plavima“ ipak uspeo da osvoji još jedan trofej - Liga Kup Nemačke, što mu je bio treći trofej za 10 godina provedenih u Nemačkoj.

Mladen je za vreme provedeno u Gelzenkirhenu dobio i sina Mateju, koji se rodio na dan odigravanja utakmice sa Bajerom. Nemci su ga tada gledali u čudu i nisu mogli da veruju da će pristati da igra tada izuzetno važnu utakmicu za njegovu ekipu. Bili su oduševljeni njegovim gestom. Tada je postao jedan od ljubicama armije navijača Šalkea.

Vredi napomenuti da je Krle jedan od malobrojih kojima navijači nakon odlaska nisu zviždali u Bremenu. Očekivalo se to 2005. godine kada je sa svojim novim klubom Schalkeom gostovao na Vezeru. Međutim, navijači su ga prijatno iznenadili i ispratili ne zvižducima nego gromoglasnim aplauzom! To još jednom pokazuje kakva je ličnost Mladen Krstajić i kakve je tragove ostavljao gde god je zakoračio.

Odlučio je da se pred sezonu 2009/10 vrati u redove beogradskog Partizana i pomogne svom voljenom klubu da se plasira u Ligu šampiona. Imao je na raspolaganju novi ugovor od Schalkea, pošto je novi trener FeliX Magath zahtevao da on ostane u klubu. Pored njega, u svojim redovima hteo je da ga i vidi Fred Ruthen, tadašnji trener holandskog PSV-a. Međutim, spisak zainteresovanih se tu ne završava, jer su za usluge Mladena Krstajića bili zainteresovani još neki Bundesligaši, poput Leverkuzena, Nurnberga, Herthe... To dovoljno govori o tome koliko je poštovan u Nemačkoj, kada ga sa 36 godina u svojim redovima žele takvi klubovi.

Sa Partizanom nije ostvario svoje ambicije po samom dolasku u klub. Bio je ljut na rukovodioce kluba zbog dešavanja pred kraj 2009. godine. Zapretio je svima da će napustiti Beograd ukoliko se situacija ne smiri. Imao je ponude i na polusezoni, tako da su čelni ljudi beogradskih crno-beli bili zabrinuti, jer su vrlo lako mogli izgubiti svog najboljeg i najiskusnijeg igrača. Hertha i Nurnberg su dolazili u Beograd na pregovore i bili spremni da odreše kesu za Krstajića, kako bi ga primorali da pojača njihove redove i pomogne im u borbi za opstanak u ligi. Međutim, situacija u Partizanu se smirila, tako da je Krle odlučio da ipak ostane u Beograd, što je bio i jedan od razloga da mu se posle odlaska Nenada Đorđevića uruči kapitenska traka.

Sezone 2009/10 okitio se novom titulom prvaka Srbije, dok je naredne godine ostvario istorijski plasman sa Partizanom u Ligu šampiona, gde su crno-beli ukrstili koplja sa Arsenalom, Bragom i Shakhtarom. Iste sezone Partizan predvođen kapitenom Krstajićem osvaja i četvrtu uzastopnu titulu prvaka države.

Godina 2011. ostaće upamćena za sve fanove Mladena Krstajića, s obzirom da je na kraju te sezone odlučio da okači kopačke o klin i završi igrački karijeru. Iz Partizana su imali odgovor na sve to, ponudili mu direktorsku fotelju, koju je Mladen vrlo rado prihvatio. Može se reći da je od leta 2011. godine Bog i batina u Partizanu.

Što se reprezentativne karijere tiče, imao je ponudu Bosne i Hercegovine da brani boje njihove zemlje, ali se Krle ipak opredelio tamo gde ga je srce vuklo, a to je naravno dres reprezentacije Srbije. Za najbolji tim Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije nastupao je 59 puta i pritom postigao 2 gola. Najbolji rezultat ostvario je 2006. godine, kada se sa reprezentacijom Srbije plasirao na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Tada je naša selekcija u kvalifikacijama primila svega jedan pogodak (od Španije), a jedan od glavnih aduta našeg tima bio je upravo Mladen Krstajić.

Nismo se proslavili na završnom turniru i doživeli smo nekoliko blamaža, a najbolnija za Krleta bila je utakmica protiv Argentine, koju smo igrali na Šalkeovoj Feltins Areni, gde je on praktično bio domaćin. Izgubili smo taj duel sa velikih 6:0!

Započeo je i kvalifikacije za Svetsko prvenstvo koje se 2010. održava u Južnoj Africi, ali je nedugo zatim ipak odlučio da napusti nacionalnu selekcije i mesto prepusti mlađima od sebe.

Važna stvar kod njega jeste ta da se nikada nije menjao. Novac ga nije pokvario i ostao je čvrsto na zemlji. Pomogao je svojoj familiji, kao i mnogobrojnim prijateljima. Sestrama, roditeljima i sestrićima pokupovao je stanove, auta... i obezbedio im miran život, kao i rođenoj sestri njegove supruge Ljubice, njenim roditeljima... Prijateljima je uvek bio na raspolaganju i mnogima od njih pomogao u teškim životnim situacijama.

Humanog je srca i vrlo rado daje novac u dobrotvorne svrhe. Učinio je veliki broj humanih dela, ali nije želeo da se hvali time. Isticao je da pomaže jer mu srce tako nešto „naređuje“, a ne zbog reklame, ili još gore nekog hvalisanja. Samim tim, ni na sajtu nećemo izlagati dela koja je učinio. I da hoćemo, zaista bi nam bilo potrebno mnogo prostora za tako nešto...

Treba da se ponosimo njime. Ovakvog čoveka, ovakvu ljudinu teško je naći u današnje vreme. Krle ni najvećem zlotvoru ne okreće leđa, a vrata za sobom nikada nije zatvarao zadnjicom. Gde god je bio ostavio je dubok trag, zato je danas veliki broj ljudi koji ga cene i poštuju, i kao igrača i kao ličnost. U njega vide svog idola, životni put kojim bi trebali ići...

Krle je za nas bio i ostao jedan jedini, tako da ćemo samo još jednom reći:
Jedan je Mladen Krstajić!!!